– Пре скоро пола века, брат ме довезе у Пожаревац, пред Народни музеј, где сам дошао да договорим самосталну изложбу. Пун треме улазим у лапидаријум где сретнем човека са брадицом како покушава да запали лулу. Ја му се обратим, а он загледан у лулу каже да је за изложбу потребно написати захтев са образложењем, на увид донети неколико радова, диплому са Академије, да све то иде на комисију, па ако све прође како треба, да тек тада дођем и договорим се око поставке. Разочаран кренем ка ауту из кога мој брат већ вади радове, а ја му сликом коју сам држао у руци дајем знак да их врати на задње седиште. Не примећујем да човек који ми је дао савет иде за мном и са пажњом гледа у слику којом машем као луд. „Друже, видим да овде имаш још слика! Дај, понеси их и уђи у Музеј да за час напишемо молбу. За изложбу, очигледно неће бити проблема…“, тим речима почиње наш сусрет са сликаром из Великог Градишта Мирославом Пршендићем, који нас, уводећи у кућу која је и његов атеље објашњава да је човек са лулом био археолог Милан Пиндић, кога се и данас многи Пожаревљани са сетом и поносом присећају.
Мирослав Пршендић је академски сликар који је читав радни век провео као професор ликовног у градиштанској Гимназији где је генерацијама талентованих и мање талентованих ученика преносио лепоте, вештине и историјат уметности. Слободно време проводио је уз сопствена сликарска платна и у друштву истомишљеника којима је градић на Дунаву давао инспирацију, ветар у леђа или једноставно – одушка од свакодневних брига, а до данас створио на хиљаде дела у техници уља, графике и пастела, која га међу ликовним критичарима сврставају у сам врх уметничког миљеа Србије.
КОРАЦИМА ПРЕДАКА
Рођен у Приштини 1946. године у старој градској породици, одрастао је уз браћу Марјана, Душана и Зорана и родитеље Јаворку и Милорада. Иако због очевог посла детињство проводи на релацији Приштина-Пећ–Косовска Митровица, зелене године живота доносе му све радости игре и дружења али и оно што му је одредило животни пут: као ученик шестог разреда открива сопствени таленат за ликовну уметност.
– До тада су ме привлачили фудбал и јурњава по сокацима Пећи, у коме смо тренутно живели. Но, запазио сам да мој друг Иван Фучак стално носи блок и бојице и уместо на фудбал иде у парк. Кренуо сам један дан са њим и посматрао како на папир прецизно преноси пределе који га окружују. Опчињен, и сам исто поподне затражим од оца да ми купи водене боје а он ме пошаље у књижару код Шуће да узем шта ми треба. Не часећи, узео сам све што треба, вратио кући и крај прозора започео своје дело. Први цртеж није успео, али је други већ нешто значио. То сам осетио када је отац ушао у собу, погледао у мој рад и рекао мајци: „Овај је изгледа повукао на нас. Дођи да видиш!“ То нису биле случајне речи, јер је чињеница је су моји преци радили фреске у манастирима, тетка је предава ликовно и била сјајан сликар а стриц је имао атеље у Београду, преко пута Железничке станице, прича Пршендић.
Иако таленат за сликарство, по очевој примедби да као сликар неће моћи да издражава ни себе, а камоли будућу породицу, Мирослав најпре уписује архитектуру, потом рударство, и најзад Академију ликових уметности Одсек сликарства где најпре студира код Градимира Петровића а потом код Рајка Николића.
– У Велико Градиште моја породица је дошла тако што је отац желео да се пресели из Косовске Митровице, узео новине и пронашао оглас да се у Великом Градишту тражи судија. Каже нам: „Децо, дајте карту да видим где је Градиште!… На Дунаву. Идемо!“. Када смо се дселили, овде лепо, девојака колико хоћеш, а ја 21 годину и мислим „ћале, ниси погрешио!“. И заиста – није. Ево, овде живим толико година, читав радни век провео сам у Гимназији, сав уметнички таленат испољио овде и четрдесет три године живео уз Милицу, жену која ми је била брачни друг, сапутник, подршка… жену која ми је подарила сина Николу и кћер Бојану. На жалост, она више није са нама, и верујем да нас са неког бољег места сваког часа посматра и на свој начин брине о нама, са сетом говори Мирослав наглашавајући да је супруга Милица читав радни век провела као доктор овдашњег Дома здравља.
Стрпљење је највећа врлина сликара
-Никада не смеш да изиграваш мајстора већ да будеш попут борца који улази у ринг. И у сликатсву се бориш иначе-добијаш батине. Од ране младости човек се определи за један пут, а тај пут је дуг и на њему те прате издрживост и снага јер ликовни проблеми су снажни. Истражујући и упознавајући свет уметности ишао сам у Лондон, Париз, Амстердам, Беч, Брисел, Будимпешту… У Рим сам отишао са својих седамдесет година бојећи се да ћу умерети а нећу да видим Микеланђелову Сикстинску капелу. За уметност треба и времена и стрпљења што је највећа врлина сликара, истиче Пршендић.
СТАБЛА МАСЛИНЕ КАО ПОРТРЕТИ
Разговор са Мирославом Пршендићем водимо у његовој кући недалеко од дунавског кеја која му је простор за рад. Наиме, у подрумском делу налази се графички атеље са пресом а горе атеље за класично сликање. На штафелају је платно на коме се рађа један акт, а када је о графици реч, сазнајемо да је урадио преко 100 плоча у бакру. Међу омиљеним темама сврстава женски акт, природу, мртву природу и наглашава како посебно воли да слика стабла маслине која доживљава као портрете. Враћајући се у минула времена, сазајемо да се по завршеној Академији вратио у Градиште када му директор Гимназије нуди посао професора ликовног и атеље под кровом школе.
– То ми је нудило двострану слободу: са једне стране слободу педагошког рада а са друге слободу стваралаштва. Често су ме на изложбама колеге питале како успевам да радим и истовремено стварам таквим жаром. Но, имао сам срећу да спојим лепо и корисно, посебно када имам слободног времена од петка поподне када прође настава до уторка-када имам следеће часове са ученицима. То је била моја стваралачка оаза, вели Пршендић.
Просечан дан Мирослав Пршендић не почиње рано. Како углавном ради с вечери и ноћу, има времена да се наспава, оде у куповину, види се са пријатељима међу којима има и бивших ученика којима је предавао у Гимназији, а данас су и сами ликовни ствараоци. Уз сликање, последњих месеци наш саговорник има још једну важну обавезу:
– Како ми је кћер Бојана подрила унука Јована, ја се као дека нађем да га причувам и поиграм са њим. Посебно сам поносан на чињеницу да је Бојана пошла стазама уметности и дипломирала вајарство, док је син Никола дипломирао сликарство на Одсеку графике. Тако се од давнина нашом породицом преплићу нити стваралаштва, каже Мирослав Пршендић и закључује:
– Могу да кажем да сам тек данас слободан уметник, а када је о уметности реч она се не учи, то имаш или немаш. Заправо, учи се сам сликарски занат.Када завршиш Академију треба да будеш сликар, па добар сликар, па изванредан сликар све док неко не каже: „Ти си уметник!“
Влада Винкић