У домену примене вакцина, у пракси се неретко преиспитују ставови, у околностима открића нових вакцина, као и принципа заштите и измена епидемиолошких карактеристика конкретне болести. То је случај и данас, у актуелној пандемији корона вируса, када у јавности тема имунизације постаје једна од доминантних.
Отуда смо о процесу имунизације вршеној у Србији деценијама уназад разговарали са др Аном Јовановић, специјалистом микробиологије са паразитологијом и директорком Завода за јавно здравље Пожаревац, који својом делатношћу обухвата територију Браничевског и Подунавског управног округа.
МЕРА ПРЕВЕНЦИЈЕ
– Имунизација је једна од најефектнијих и најефикаснијих мера примарне превенције. Ширење инфекције у популацији спречава се само ако је велики проценат чланова те популације имун, односно, има висок ниво имунитета, тако да се корист од имунизације не односи само на вакцинисане особе, већ се протеже на зеједницу у целини, наглашава др Јовановић и додаје да се ефикасност вакцинације мери праћењем обухвата вакцинацијом и кретања инциденције конкретног оболења, упоређивањем ризика оболевања вакцинисаних и невакцинисаних особа, израчунавањем стопа инциденције оболења за невакцинисане и вакцинисане, као и сагледавањем учесталости и тежине клиничке слике.
Циљеви програма имунизације усклађују се са циљевима програма Светске здравствене организације у европском региону. Као један од основних циљева наводи се достизање и одржавање високог обухвата имунизације препорученим бројем доза вакцина, у складу са узрастом и са акцентом на деци која припадају осетљивим популационим групама.
– Основни предуслов успешне имунизације је безбедна имунизација. Рецимо, поред одржавања статуса „земае без полиомијелитиса“, све до ерадикације на глобалном нивоу, елиминација морбила и рубеле, као и превенција конгениталног рубеола синдрома је следећи важан циљ. Такође се планира увођење нових антигена, односно вакцина у календар имунизације, наставља докторка.
Према речима струке, програм имунизације различит је од земље до земље по броју и врсти вакцина, броју потребних доза, узрасту у којем се вакцине апликују, а условљени су варијацијама везаним за актуелну епидемиолошку ситуацију, социјално – економску развијеност, систем организације здравствених служби и културолошке прилике.
Наша саговорница наглашава да је циљ системске имунизације у Републици Србији да се достигне и одржи 95 процената и виши обухват програмом обавезне имунизације на нивоу целокупне популације деце коју би према утврђеном календару требало вакцинисати. Основни циљ је спречити оболевања и могуће компликације које захтевају болничко лечење и могу довести и до смртног исхода.
Доступност заштите међу децом
У савременом друштву, свако дете има право да не оболи од болести чије је спречавање могуће имунизацијом. Нажаност, болести које је могуће спречити на тај начин и даље односе око 3 милиона живота годишње, што чини око 5 процената умрлих на глобалном нивоу.
– Од 10,6 милиона деце млађе од пет година, 13,2 процента умре од болести које се могу превенирати вакцинама. Према подацима Светске здравствене организације, пнеумококне болести са 32 процента и ротавирусне инфекције са 30 процената, водеће су болести по учешћу у укупном морталитету у тој групи. Потом следе пертусис и оболевања изазвана хемофилусом инфлуенце тип Б са 13 процената, морбили са 8 процената и тетанус са 4 процента. Ово се делом може објаснити чињеницом да имунизација, као једно од основних права, није доступна свима. Скоро 30 процената дечије популације на глобалном нивоу нема могућност да се вакцинише против било које заразне болести, што значи да свако четврто дете остаје невакцинисано. Такође, чињеница је да око милион деце у европском региону сваке године остаје делимично или потпуно невакцинисано, објашњава др Ана Јовановић, специјалиста микробиологије са паразитологијом и директорка Завода за јавно здравље Пожаревац.
РЕЗУЛТАТИ ИМУНИЗАЦИЈЕ
Струка, али и пракса, указују на то да је ефикасним вакцинама и одговарајућим стратегијама имунизације и активног епидемиолошког надзора, могућа контрола, елиминација и ерадикација неких заразних болести. Тако се у болести под контролом сврставају пертусис, паротитис и хепатитис Б. Елиминисаним се сматрају дифтерија, неонатални тетанус, морбили и рубела. Ерадикација је на глобалном нивоу остварена за велике богиње, док када је реч о дечијој парализи ерадикација није постигнута глобално, али је у европском региону ова болест искорењена 2002. године и он је проглашен за регион без полиомијелитиса.
Посматрано на светском нивоу, морбили и данас представљају један од значајних узрока умирања у дечијој популацији, иако је вакцина диступна дуже од 40 година. Докторка Ана Јовановић додаје да је достизањем и одржавање високог обухвата вакцинацијом и висококвалитетног надзора над морбилима могућа елиминација ове болести, што је 2002. године постигнуто на америчком континенту.
– Србија има дугу традицију имунизације и када се посматра период пре и након увођења вакцина против одређених заразних болести и учесталост оболевања од тих болести, општи закључак је да је достигнут висок ниво обухвата свим вакцинама према календару имунизације планиране популације на националном нивоу. Сасим тим, у високом проценту је смањено оболевање од болести против којих се спроводи имунизација, истиче др Јовановић и наставља:
– Међутим, из године у годину, региструју се општине са обухватом нижим од циљног, када су поједине вакцине у питању. Веома је важно не само достићи, већ и одржати на свим нивоима висок обухват, односно висок колективни имунитет популације и свих популационих група. На тај начин се спречава оболевање, односно, неке заразне болести се контролишу, док је поједине могуће искоренити.
– Дифтерија је елиминисана у Србији 1980. године, а статус земље без дечије парализе се одржава од 2002. године. Последњи случај неонаталног тетануса пријављен је 2009. године. И даље се региструју епидемије паротитиса, посебно у школској популацији, док је у Војводини учињен корак напред у правцу унапређења надзора над перутитисом.
– Увођењем активног надзора над морбилима, очекивани број пријављених суспектних случајева за Србију, чије је адекватне узорке неопходно и лабораторијски обрадити, износи најмање 147, односно 2 на 100.000 становника). Циљ европског региона Светске здравствене организације је елиминација морбила и рубеле до 2015. године, што би значило одсуство случајева ендемских морбила 12 или више месеци, уз постојање одговарајућег квалитета надзора. Епидемијско јављање малих богиња у земљама у окружењу и шире у региону, укључујући и Србију, указује да наведени циљ неће бити испуњен.
Међу проблемима са којима се лекари сусрећу наводи недостатак лабораторијске подршке и чињеница да се дизагноза вакцинама превентабилних болести и даље најчешће поставља само на основу клиничке слике, затим, потешкоће у примени дефиниције случаја у систему пријављивања заразних болести, тако да надзор над тим болестима и даље има карактеристике пасивног.
Примена вакцина у Србији
Струка указује на то да Србија има дугу традицију имунизације и да је међу првима отпочела примену појединих вакцина.
Вакцина година прве примене
БЦГ 1927.
Против дифтерије (ДТП, ДТ, дТ) 1930.
Против тетануса (ДТП, ДТ, дТ, ТТ) 1934.
Против пертусиса (ДТП) 1959.
Против полиомијелитиса (ОПВ) 1960.
Против морбила (М) 1971.
Против морбила и паротитиса (ММ) 1981.
Против морбила, паротитиса и рубеле (ММР) 1994.
Против хепатитиса Б 2002.
Против оболења које изазива Хиб 2006.
Комбинована петовалентна вакцина 2015.
ПРОБЛЕМИ И ПРЕПОРУКЕ
Законом о заштити становништва од заразнихболести и Правилником о имунизацији и начину заштите лековима предвиђено је спровођење обавезне вакцинације у земљи и има приоритет. Међутим, директорка пожаревачког Завода за јавно здравље указује на то да стручни ставови, с циљем унапређења програма имунизације, нису били правовремено праћени изменама законске регулативе у тој области. Додаје и да је проблем дисконтинуитета и неправовремене набавке вакцина обележио период од претходних неколико година, што је довело до компромитовања имунизације у општој и стручној популацији.
– Прекид у дистрибуцији и недостатак вакцине против морбила, рубеле и паротитиса, одбијање имунизације овом вакцином која се путем ненаучних канала информисања доводи у везу са аутизмом, потом, последично нагомилавање осетљиве невакцинисане и непотпуно вакцинисане деце, индикатори квалитета који указују на пасиван надзор, актуелна епидемиолошка ситуација морбила у европском региону и земљи, доводе у питање достузање елиминације ове болести у предвиђеном року, објашњава др Јовановић и наставља:
– Прекиди континуираног спровођења имунизације због недостатка вакцина, али и одбијања имунизације и антивакционални лоби, довели су у питање одрживост достигнутих циљних вредности обухвата вакцинама према националном програму имунизације. То се хронично одражава стварајући услове за нагомилавање осетљиве популације и епидемијско јављање, што се нажалост догодило у многим земљама западне Европе, укључујући и смртне исходе од малих богиња и рубеле.
У том контексту, наша саговорница наглашава неке од важних елемената за унапређење поменутог стања:
– Када је реч о основним стратегијама, важно је да земља има јасан став Владе о инвестирању у програме имунизације, легислативу која је усклађена са регионално дефинисаним циљевима, потом, независни саветодавни комитет за имунизацију према препорученим критеријумима, план комуникације у одговору на епидемије ових болести, електронски имунизациони регистар, достигнуте циљне вредности индикатора надзора над морбилама и рубелом, затим, полио и морбили лабораторије акредитоване од стране СЗО, експертски комитет за спровођење процене озбиљних нежељених реакција, планове комуникације у условима интензивирања антивакциналних активности, тренинге и едукације здравствених радника, развијене вишегодишње планове, алате за мониторинг и евалуацију програма имунизације.
А. М.