МИЛИСАВ МИЛЕНКОВИЋ, КЊИЖЕВНИК: Обаспите децу љубављу на којој ће градити своју личност!

Objavio: | 09/10/2017

Књижевник Милисав Миленковић је дете стишке равнице. Прве стихове написао је као гимназијалац, до данас је објавио 17 збирки песама, два романа, три књиге есеја и критика, као и десетак драма, од којих се „Руска љубав“ неколико сезона за редом изводи у београдском позоришту „Славија“. Добитник је бројних признања и награда, од којих је, међу најзначајнијим, Вукова награда. Школовањем је стекао две дипломе: правника и драматурга, члан је Удружења књижевника Србије и Председништва Удружења драмских писаца Србије, читаву деценију са успехом обављао функцију председника Културно просветне заједнице Србије, био председник управних одбора Универзитета уметности и Народног позоришта. Најзанимљивије је то да је као младић био сарадник нашег листа.

Рођен у Малом Црнићу у породици Војислава и Злате, као малог, понајвише су га обасипали сунчеви зраци и родитељска љубав, јер су се његове „зелене године“ живота поклапале са годинама немаштине и великих очекивања.

           – Мени у детињству ништа није недостајало. Признајем да сам и сам био изненађен када су ме унуци питали: „Деда, које си ти играчке имао када си био мали?“ Запањио сам и се и одговорио да их нисам имао. Наиме, једва сам чекао да дође пролеће да ми отац направи пиштаљку од врбе, а с јесени ћемане од кукуруза. Та сиротиња, каква је била раних педесетих година у нашим селима је за ово време непојмљива. Но, ја нисам осећао ни тугу, ни бол ни горчину, јер се то допринело да се моја и машта мојих другова развија измиљајући свакојаке игре. То је време које нас је натерало да будемо маштовити, сећа се Миленковић – Сва та туга је била неосетна, али се претворила у горчину када сам из Малог Црнића дошао у градску школу у Пожаревац и првог дана отишао бос на часове. Запањио сам се када сам видео да су сва деца обувена и ја сам ж преседео у учионици, не усуђујући се да изађем на одмор и поиграм се са децом, а када сам дошао кући видео сам да су моје ноге потпуно црне од олаја којим се тада мазао под.

И полазак у тадашњу Гимназију, садашњи пети разред, за Милисава Миленковића такође је био испуњен горчином. Ноћима је сањао како је отворена таква школа у Малом Црнићу и како се није одвајао од својих родитеља које је много волео. За чудо, сан се остварио:

– У децембру је у Црнићу отворена осмогодишња-продужна школа у којој сам завршио пети и шести разред. Сећајући се тог периода, могу да кажем да оно у чему никада нисам оскудевао и што ми није никада недостајало, то је била љубав оца Војислава и мајке Злате. И ако сам од ичега стекао неко самопоуздање, то је била управо њихова љубав која ме је надахњивала. Повучен тим искуством, сада могу да упутим поруку свим родитељима: немојте децу да обасипате ни играчкама, ни слаткишима, обаспите децу својом љубављу. То је оно на чему ће они градити сопствену личност.

             По Нижој гимназији 1955. године Миленковић, уписује тадашњи пети разред гимназије. Радо се сећа  Софије Пурић која је предавала географију, а својим шармом учила не само предмету, него и топлини и животној радости.

– Управо у тој Гимназији помислио да бих ја могао да будем писац: памтим једно пролећно преподне када сам на корицама уџбеника ботанике написао „Описаћу Вам догађај који је променио мој живот“, прича нам Миленковић –  Нити сам ја знао зашто сам то написао, нити сам знао на који сам догађај мислио, то је све остало на тој јединој реченици, али се може рећи да је та реченица била зачетак мог књижевног живота. То се нешто касније у Гимназији догађало  доста брзо.

Пожаревачка Гимназија је тада била место на коме су бујали таленти за које је Миленковић сматрао да им је недорастао: Слободан Стојановић, Миливоје Илић. Драгослав Ч.Стефановић, Драган Фелдић…

– По мени наталентованији је био Стефановић а најумнији Слоба Стојановић. Покренут је лист „Развитак“ о коме сам размишљао да ја нећу смети ни умети да зађем својим песмама, а  почео сам да пишем у свесци која је имала наслов „Зора свиће“. Шта је свитало у тој свесци, ја нисам знао, али ту су се нашле, углавном, љубавне песмице прекривене нејасном тугом које су не по моди већ по мом животном икуству излазиле из мене, говори нам о својим књижевним почецима Милисав Миленковић – Смем да се похвалим да сам у Гимназији био председник Школског комитета Народне омладине. Влајко Стојиљковић је био мој предходник, док је председник 5. и 6. разреда био Слободан Милошевић. Тада смо у Омладину примили Миру Марковић и моју садашњу супругу Ратимирку.

             Гимназију је завршио 1958. године када је у Среском народном одбору одбијена његова молба за стипендију са образложењем да се оне не дају ученицима који нису рођени у Пожаревцу.

– Уписао сам Правни факултет, али не из љубави, већ из практичних разлога, прича Миленковић. – Овде нисам морао да слушам предавања а могао сам да одлажем војску, што је било везано за љубав према мојој девојци Ратимирки. Оно што ћу памтити са ове институције су изузетно умни човек, професор Радомир Лукић и професорка Ружица Гузина.  Право сам завршио за непуне четири године и увек ћу се сећати нечега што се тада догодиле у веома кратком року: рођење сина Горана и дипломирање месец дана касније.

По завршетку студија Миленковић се запослио у Малом Црнићу као правни референт, а још као студенту четврте године колега му је предложио да наредне јесени заједно оду на пријемни испит на Академију за позориште филм радио и телевизију.         

 – Радећи у Малом Црнићу отишао сам на пријемни испит из драматургије који полажем у неком магновењу. Вратим у Црниће а у новембру ме зове секретар Академије и пита: „Добро, друже Миленковићу, зашто ви не дођете да се упишете?“- анегдотски нам прича Миленковић.

Студије су потрајале јер је Миленковић у међувремену служио војни рока а првог дана по повратку из ЈНА, именован је за секретара Скупштине општине Мало Црниће. Ово звање га је у државној служби пратило скоро читав радни век: као секретар црнићке Општине радио је 8 година, 8 година провео је на месту секретара СО Пожаревац и исто толико година био је генерални секретар Скупштине  СР Југославије. Наравно, нас је мало више занимао наставак студија и његов уметнички живот.

– Прави уметнички жар доживео сам студирајући Академију. Овде је на мене највећи утисак оставио Душан Матић који је предавајући модерну књижевност, на неки начин, чинио велике завеслаје у којима смо ми студенти видели све оно што је професор Матић нама желео да објасни, сећа се Миленковић. – У то време родила ми се ћерка што је успорило моје студије. Тада сам, стицајем околности, срео дивног човека Ратка Ђуровића, који ме је питао „Шта чекаш? Хајде, дипломирај!“, и то је утицало да убрзо завршим драматургију. Мислим да је најсрећнији дан био када сам положио дипломски: ходао сам Кнез Михајловом мислећи да сам најсрећнији човек коме сви на свету могу да позавиде.

Било је то време када је Миленковић уз Србољуба Митића Митић био у редакцији часописа „Браничево“. Но, уредник Воја Живковић био је незадовољан  њиховим појединим ставовима, јер су свој елан желели да уложе у модернизацију „Браничева“.  

– Једног дана Воја нам је без објашњења рекао „Ви нисте више чланови!“. Признајем да смо били гневни и то је био најдиректнији повод да се стваралачки окренемо завичајном црнићком подручју, вели Миленковић –  Тада је секретар комитета у Малом Црнићу  био Душан Милановић, ретко добар, питом и племенит човек који је и сам писао и који нам је давао обилну подршку да у децембру 1970 године покренемо часопис „Стиг“ а две године касније и „Фестивал драмских аматера Србије“ и интензивирамо културни живот у Малом Црнићу.  Мислим да је тада песнички и уметнички позив био много цењенији. Период од 1950. до 2000. године је период најплоднијег песничког стварања у нас; у то време, сем Црњанског и Андрића који су већ залазили, стасавала једна генерација предвођена васком Попом Миодрагом Павловићем, касније, Браном Петровићем, Шуицом… која је обележила другу половину 20. века. Вероватно су дешавања у Малом Црнићу била одјек дешавања на глобалу.

Оно што је тада за нијансу било ближе драмско позоришном опредељењу Милисава Миленковића било је оснивање поменутог „ФЕДРАС“-а . Тада се путовало Србијом, гледале и доводиле представе на ту прву сеоску драмску смотру. Председник Општине Драгољуб Јовичић, имао је пуно разумевање, како за “Стиг“ тако и „ФЕДРАС“, а Миленковић га се радо сећа највише због антологијске реченице коју је изјавио тадашњем новинару „Политике“ Вуку Трнавском. На питање одакле толико песника у овом крају одговорио је: „Ми смо пре рата веровали у Бога. Сада Бога више нема, па ми верујемо у песнике.“

Имајући у виду Ваш културни али и политички ангажман, у који би себе могли професионално да сврстате?

Завршивши два поменута факултета, ја се никада нисам професионално бавио ни културном ни политиком. Ја сам све време био државни чиновник који је радио у државном апарату и од чега смо моја породицва и ја живели, одговара Миленковић – Са поносом истичем да сам са 18 година постао комуниста и да сам прошао један пут политичког ангажмана за који се  ни дан данас не кајем, и тај ангажман ме је означио као левичара за цео живот. Мислим да је позиција сваког интелектуалнца – позиција ангажованог човека.  Ми смо као млади научили азбуку политичког ангажмана да то увек мора да буде активност у корист друштва и стварања повољнијих животних услова за грађане. Многи су то са успехом наставили да примењују током живота, а многи су касније пали на животним испитима.

Господине Миленковићу, за крај нашег сусрета, реците ми како проводите свој радни дан?

– Најчешће за писаћом столицом. Није шала, јер моја писаћа машина се налази на столици, а ја седим на двоседу и са њега пишем, каже Милисав Миленковић-  Са тог места током године светлост дана угледало је неколико рукописа: збирка песама „Четири годишња доба у Београду“, роман „Прстен за Еву“, ту је збирка приповедака „Три рођендана и једна смрт“, а верујући да је друга половина 20. века најплоднији поериод српске поезије, намера ми је да за тих педесет година одаберем педесет песника и саставим антологију под називом „Педесет песника“, закључује наш разговор Милисав Миленковић.

Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *