…Час је одмицао полако… и четрдесет и пет минута се чинило као година… Петак, седми час… дефинитивно је време које треба да прође… Али, вукло се као локомотива неког теретног воза… Погледах паметне главице које су покушавале да ме прате… Помислих „ Како ли је тек њима, када ја једва издржавам?“… Реално, многи од њих имају друга интересовања, а књижевност и граматика нису нешто што је на листи њиховог видокруга жеља… Најзад је звонило, ја сам чекала да напусте учионицу…и видех пристиглу поруку на екрану мобилног телефона: „ Професорка, да ли сутра имамо пречас?”…
хммм… претчас… предчас… пречас… питање је сад…
Према српском правопису једино је правилно претчас.
Тумачећи ову језичку дилему можемо да видимо шта по овом питању имају да кажу граматика српског језика и наш правопис. Сасвим је јасно да се реч пречас или предчас или претчас састоји од две речи : предлога ПРЕД и именице ЧАС. Самом овом језичком поставом смо одмах одбацили облик пречас као исправан, јер је немогуће да се сугласник Д изгуби у речи. Тако нам остају варијанте предчас или претчас.
У овој речи долази до гласовне промене једначења сугласника по звучности. Прави ло каже да у том случају звучно слово Д испред безвучног слова Ч прелази у безвучно слово Т.
Не заборавите да у уторак имамо претчас!
Да ли у среду имамо претчас? Марко није присуствовао претчасу.
… Неки претчаси су битни у животу… и не треба их пропусти… без обзира што су умивени зором… Јер, ти претчаси нас уче како да будемо бољи себи… милостиви према другима… Лако је са школским претчасима…на њих можеш да закасниш… заборавиш и нађеш оправдање… На животном претчасу се учи о доброти и племенитости… о лучи која обасјава магле… То је претчас који срце крпи и зацељује… и само одабрани никада не закасне и пропусте га… Већ му се радују…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности