Препознавши чињеницу да је наш суграђанин Милутин Станковић током читавог радног века као и по његовом окончању афирмисао своју струку, давао значај образовању и стицању знања у области електротехнике, а несебичним залагањем допринео развоју и унапређењу привреде не само пожаревачког краја, Град Пожаревац је овај вишедеценијски труд даривао овогодишњом Октобарском наградом. Трагом наведеног одлучили смо да га боље упознамо а мање знане и занимљиве детаље из његовог живота поделимо са читаоцима.
Сусрет са инжењером Милутином Станковићем почиње уз кафу и „пиће ваше и наше младости“ – Кокту, која је југословенско тржиште почела да осваја годину дана по његовом рођењу. Поменути напитак није реклама већ се стицајем околности везује за доба одрастања нашег уваженог саговорника који се са електотехником срео у доба када је као дечак са родитељима живео у Забели где је отац службовао у Казнено поправном дому.
-Као ученик шестог разреда са пажњом сам гледао како један осуђеник-слободњак, по струци електричар, мења једини осигурач који смо имали у стану. Како ме је та област занимала, мало смо попричали а он ми је након неколико дана по оцу послао стручну књигу из области електротехнике. Убрзо сам почео да одлазим у комшилук код чика Илића који се бавио поправком радио апарата што ме је опчинило а у осмом разреду у једном писменом задатку написао сам да ћу када одрастем бити електро инжењер. И заиста, то се обистинило а ја читав професионални живот посветио овој области, вели Станковић.
Рођен у Прокупљу 20. јула 1952. године Милутин је уз брата Југослава одрастао у Забели у породици Станка и Вукосаве Станковић.
-Отац је са мајком дошао у Пожаревац годину дана пре мог рођења јер је добио посао у Казнено поправном дому Забела. Топлица је херојски али сиромашан крај и људи су доста везани један за другог, како породично тако и комшијски. Тако је мајка наредног лета, иако у деветом месецу трудноће, отишла у Прокупље да помаже породици јер је жетва била у јеку. Наравно, није радила на њиви, али је помагала у кухињи, кувала за жетеоце. Тамо ју је тамо затекао порођај а након неколико дана отац је дошао по нас и довео у Забелу, прича саговорник.
-Могу да кажем како сам имао идеално детињство. Најпре, било нас је много, били смо истог материјалног статуса, имали идентичне сомотске панталоне, кринке, делили једну кришку хлеба намазану машћу. Најчешће смо играли кликере, али не стакленце него глинене које смо куповали у грначској радњи у Пожаревцу. Ми Забелани смо се држали један уз другог а девојке смо доживавали као сестре, као најрођенију фамилију. Са друге стране, постојање казненог завода допронело је да имамо бројне погодности које наши вршњаци из места ове величине нису имали: фискултурну салу, дом омладине, биоскоп. Била су ту два и базена, фудбалско игралиште… Суботом смо ишли на стрелиште а извесни чика Бранко који је тамо радио, редовно је куповао гумицу оловку и свеску и онај ко је био најбољи у гађању ваздушном пушком добијао је ову скромну а поеднику драгоцену награду. Такође, имали смо велику подршку управника затвора који је у појединим зимски данима давао саонице са коњима на којима су нас осуђеници возили кроз равницу према Дубравици. Тамо смо се често грудвали са децом из овог села. Није педагошки, а није ни тајна: осуђеници су често били на нашој страни па смо дечаке из Дубравице неретко грудвама „терали“ чак до Батовца, сећа се тог времена Станковић који је похађајући школу „Вук Караџић“ био један од најбољих ученика и учесник бројних такмичења.
Препознавши соптвени таленат за електротехнику, по основној уписује средњу техничку у Костолцу а релација је била Забела-Пожаревац-Костолац и обрнуто старим црвеним аутобусом са приколицом. Како линије временски нису биле усклађене, Милутин је често боравио у шах клубу, док су летњи дани били резервисани за по неки круг Старим корзоом. Жељу за стицање знања и звања дипломираног инжењера електротехнике Милутин остварује на Електротехничком факултету у Београду. Како се у четвртој години средње техничке није учила математика, у прво време је куповао средњошколске уџбенике, сатима учио, савлађивао градиво не би ли на крају студија био једини од неколицине уписаних Пожаревљана који је у року стекао диплому.
-Током студија сам осетио и тиме се водио до данас: да је уз таленат за одређену област неопходан рад и само рад. И поручујем младима да таленат без рада не значи ништа, вели наш саговорник.
ОД ФАБРИКЕ КАБЛОВА ДО ВЕТРОПАРКА
Станковић је професионални пут започео у Фабрици каблова Светозарево 1979. године где је као њихов стипендиста радио као предавач у тамошњем школском центру. Преношење знања младима наставља повратком у Пожаревац 1981. године када предаје на Вишој техничкој школи и бива шеф електро одсека. Током 1986. године долази у Привредно друштво „Термоелектране и копови Костолац“ где обавља послове од руководиоца електроенергетских објеката Површинског копа Дрмно до директора Производно-техничких послова и са тог радног места 2017.године одлази у пензију
-У поменутом периоду водио сам изградњу и реконструкцију бројних објеката различитих напонских нивоа, реконструкцију електро опреме и објеката основне рударске механизације као и пумпних постројења. Поштујући струку усавршавао сам се у вештинама вођења пројеката и менаџерских активности и стекао све лиценце из области инжењерске струке, прича Станковић који је објавио и презентовао бројне стручне радова на водећим међународним скуповима о електродистрибутивним мрежама и области енергетикских система са акцентом на обнољиве изворе енергије.
Пензионерски дани нашег саговорника пролазе активно, првенствено у области којој је са задовољством потчинио читав живот. Као одговорни извођач био је ангажован на изградњи неколико трафо станица и задужен за електро надзор на изградњи ветропарка „Кривача” крај Голупца. Остатак времена проводи на плацу изнад Пожаревца на потезу Сопотске греде где уређује башту, негује четинаре, травњак и узгаја воће, док као члан Управног одбора свој елан улаже и у рад Друштва српско-грчког пријатељства „Риста Колоњас“.
Но, оно у чему Милутина и његову супруга Снежана посебно уживају су путовања. Након 47 година – заслужено.
Велики број активности наш саговорник реализовао је као члан Савеза друштава инжењера и техничара Пожаревца у коме је активан скоро четири деценије, а од 2012. до прошле године обављао функцију председника. Током ових 10 година Станковић је учествовао у раду и реализацији 110 манифестација из техничко-технолошких области, које су због образовног карактера, могућности размене знања и искустава и њиховог преношења у привреду од значаја за Град Пожаревац и ширег окружења. Вреди поменути и низ саветовања, семинара, трибина, презентација, округлих столова, предавања и изложби, док су стручни скупови о Енергетској ефикасности и обновљивим изворима енергије подстакли идеју о изградњи ветропарка и соларне електране у Костолцу која је у току. Станковић је објавио више радова у зборницима публикованим поводом националних и међународних стручних скупова. Добитник је бројних признања пожаревачког Савеза за активан допринос у раду, као и највишег признања Савеза инжењера и техничара Србије поводом 150 година постојања у оквиру кога је актуелни члан Управог одбора и члан Извршног одбора матичне секције електро инжењера Инжењерске коморе Србије.
Немерљиву подршку у професионалном животу који је захтевао много одрицања нашем саговорнику од првог дана пружа супруга Снежана, наставница енглеског језика коју је упознао 1976. године на Старом корзоу у Пожаревцу. Везу су након четири године забављања крунисали браком који је оплемењен синовима Иваном а касније и Стефаном који су до данас уз снахе Станковићима подарили три унуке и једног унука.
-Када сам обавештен да сам добио Октобарску награду, Снежана која је и мој највећи критичар у животу, најискреније је рекла: „Ти си ту награду и заслужио“, каже Милутин.
Влада Винкић
